Lična karta: Relja Željski
Da bi se u životu postigao određeni uspeh potrebno je dosta ambicioznosti, upornosti, malo sreće, vere u ono što želiš da postigneš, kao i dosta rada na tom polju. Prilično složeno, zar ne? Ali ne i nemoguće. Nedavno je istorija jednog Univerziteta ispisala ime koje će se dugo pamtiti i koje će sasvim sigurno predstavljati podstrek onima koji žele da napreduju i postignu nešto više u životu. Relja Željski rođen je u Vrbasu 12.11.1982. godine i, kako sam kaže, 490 godina nakon otkrića Amerike
Završio je istoriju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Njegove studije trajale su samo tri godine, a prosečna ocena
bila je čista desetka! Odrastao je u maloj sredini, selu Zmajevu pored Novog Sada. Veoma rano, sa svojih petnaest godina ostaje bez oca, što za njega predstavlja strahovit udarac. Međutim, nije posustao. Podršku je pronašao u ostatku svoje porodice i u prijateljima. Dobitnik je nagrade Pokrajinskog Izvršnog veća za najboljeg studenta u istoriji Univerziteta u Novom Sadu.
Danas je na postdiplomskim studijama i još uvek sanja velike snove.
Vox: Zašto si izabrao da studiraš po ubrzanom programu?
Shvatio sam koncept studiranja na mom fakultetu a to je da je svaka naredna godina studija teža od one prethodne, i jednostavno sam odlučio da stisnem zube i hrabro se odlučim na taj korak. Za mene lično najvažniji su bili ispiti na četvrtoj godini osnovnih studija, jer se na njoj izučava oblast kojom se sada bavim na postdiplomskim studijama. Bio mi je potreban slobodan prostor da se skoncentrišem na njih. Za mene su to bili bitni razlozi da se odlučim za ovakav način studija.
Vox: Kako je izgledao tvoj klasični radni dan?
U to vreme moj klasični radni dan izgledao je kao vojnički, organizovan i do detalja isplaniran. Ustajao sam u šest sati ujutro i učio po petnaest sati dnevno, i u takvom radu sam zaista uživao. Svaki ispit sam spremao permanentno. Pridržavam se stare maksime koju je upotrebljavao jedan grčki slikar: “Nullus dies sine linea“ (Nijedan dan bez linije). Želeo sam da svakog dana nešto pročitam, naučim, zapišem.
Vox: Kako si uspevao da uskladiš obaveze na fakultetu sa slobodnim vremenom. Da li je uopšte bilo vremena za druženje, sport...?
Bilo je vremena za rekreativno trčanje i druženje sa prijateljima. Nalazio sam vremena i za njih i najčešće smo se opuštali uz partiju šaha. Jedan dan ima dvadeset i četiri časa, a za to vreme može mnogo toga da se uradi ako se lepo organizujete, da se pročita i po 200 stranica knjige ali i da se izađe sa prijateljima.
Vox: Kakvu ulogu je odigrala podrška tvojih najbližih i koliko si sam verovao u ostvarenje svog sna?
Podrška najbližih je veoma važna svakom čoveku. Važno je imati ljude koji će vas bodriti, motivisati, uliti dodatnu snagu, ali i prekoriti kada to zaslužujete. S obzirom da sam rano ostao bez oca, podršku sam najpre dobio od majke, koja je znala kako izgleda studentsko učenje jer je prosvetni radnik, takođe od brata koji je magistar ekonomije kao i od najboljih prijatelja i profesora.
Vox: S obzirom da si se odlučio za teži način studiranja, da li si imao tremu i strah od neuspeha?
Bilo je kreativne treme, treme koja podstiče na pozitivan ishod. Neuspeha se nisam plašio. Njegoš je rekao: “Čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju.“ Ceo život je sačinjen od uspeha i neuspeha tako da nema razloga za strah. Potrebno je samo ići napred i nikako odustajati.
Vox: Da li si imao uzora među profesorima i na koji način je on uticao na tebe?
Gotovo svaki profesor i asistent mi je bio uzor. Međutim, posebno bih pomenuo jednog profesora koji mi je bio mentor na ubrzanim osnovnim i sada je na postdiplomskim studijama, profesora opšte istorije Novog veka II, Duška M. Kovačevića. Nije mi bio uzor samo kao naučnik i predavač, već i kao čovek. Uvek je tu da pomogne, pohvali ali i pokudi kada treba. Više volim pokudu nego pohvalu, jer pokuda može da vas vrati na pravi put. Prof. Kovačević je veoma veliki gospodin i hrišćanin i ja ga zaista cenim.
Vox: Završio si fakultet za tri godine, diplomirao sa najvišom prosečnom ocenom što predstavlja veoma veliki uspeh. Dočaraj nam barem deo tog trenutka.
Diplomirati, dakle završiti fakultet, svakako je veliki uspeh. Za vreme čitave pripreme diplomskog rada za mene nije bilo umora. Naravno da sam bio presrećan kada se sve to završilo. Tek kada sam sa svojom porodicom i prijateljima celokupan film mog studiranja premotao na početak, postao sam u potpunosti svestan šta se zaista dogodilo.
Vox: Koje su po tvom mišljenju prave životne vrednosti koje treba da nas vode putem do uspeha?
Ima ih mnogo, a jedna je najvažnija: biti dobar čovek i pomagati drugima. Treba naporno raditi i verovati u ono što radiš. Nerad, greh i razvrat se rađaju iz dokolice. Slažem se sa Marksovom konstatacijom da je rad stvorio čoveka.
Vox: Kada se osvrneš na sam početak, da li bi ponovo izabrao isti put?
Da, sasvim sigurno. Zahvaljujući knjizi „Rat i mir“, shvatio sam da je istorija nauka kojoj bih želeo da se bavim. Nisam u potpunosti znao šta je istorija i šta ona podrazumeva čak ni kada sam upisao studije. Zainteresovao sam se za nju i želeo sam što bolje da je upoznam. Smatram da nisam pogrešio.
Vox: Šta najradije čitaš? Šta bi preporučio svojim kolegama?
“Rat i mir“ je knjiga koju sam pet puta pročitao i koja je, kao što sam rekao, donela veliki preokret u mom životu. Čovek koji nije pročitao ovu knjigu ne može se smatrati intelektualcem. Sada sam posvećen stručnoj literaturi. Trenutno čitam knjigu čuvenog francuskog istoričara Fransoa Pirea „Prošlost jedne iluzije“, istorija komunizma XX veka. Knjiga je veoma dobra i nju bih svima, pogotovo onima koji imaju interesovanja slična mojima, od srca preporučio.
Vox: Koji su tvoji dalji planovi u životu? Nameravaš li da ostaneš veran svojoj profesiji i kakvi su prema tvom mišljenju njeni izgledi u našoj zemlji?
Ne vidim ni jedan posao u kojem bih bio uspešniji. Volim istoriju i želeo bih da budem naučnik. Njeno stanje u našem društvu je dosta složeno. Ona se jedno vreme nalazila u opoziciji prema ostalim naukama i krajnje se crpila i slabila je. Sada je u dobrom periodu i ima velikih mogućnosti za opstanak i mnogo razloga da se čovek njome bavi. Verujem u njenu važnost. Bitna je za društvo jer dovodi do spoznaje istina.