Ako želi da studira, svaki pojedinac u ovoj zemlji treba da izdvoji novac za školarinu, stan i hranu (u slučaju da dolazi iz unutrašnjosti), i ostale nenavedene ali osnovne potrebe. Ovom egzistencijalnom minimumu treba dodati i iznos koji se plaća.
fakultetima za određene činidbe (čitaj pružanje usluga), a kojese takođe svrstavaju u troškove studiranja.
„Znanje nema cenu.“
Ako na znanje gledamo kao na opštu ili vrednost višeg reda, onda je ova pređašnja rečenica tačna. Ipak, kako je novac sveobuhvatno “merilo vrednosti“ dolazimo do toga da se danas malim računanjem, može lako doći do cifre koja pokazuje koliko košta obrazovanje, što u Srbiji, koja je naša i sadašnjost i stvarnost, govori o pozamašnoj sumi.
Ako želi da studira, svaki pojedinac u ovoj zemlji treba da izdvoji novac za školarinu, stan i hranu (u slučaju da dolazi iz unutrašnjosti), i ostale nenavedene ali osnovne potrebe. Ovom egzistencijalnom minimumu treba dodati i iznos koji se plaća fakultetima za određene činidbe (čitaj pružanje usluga), a koje se takođe svrstavaju u troškove studiranja.
Tako, svaki student u Srbiji mora da plati uverenje o položenim ispitima, potvrde, razna dokumenta, diplomu. Potvrda o položenim ispitima u proseku košta 300 dinara a cena uzimanja dokumenata na revers ili odlaganja ispita varira od fakulteta do fakulteta. Ako slučajno izgubi ili ošteti indeks, budući akademac dužan je da za novi izdvoji oko 3000 dinara. U naknade za usluge koje pružaju studentima, pored obaveznog upisa i obnove godine, fakulteti ubrajaju i prijavljivanje ispita. Ako izuzmemo one koji se finansiraju iz budžeta, ostali moraju da plate i do 1000 dinara da bi izašli na ispit. Redovni studenti stomatologije, koji tri puta padnu na istom ispitu, svaki sledeći put plaćaju. Slično je i sa studentima ekonomije i mašinstva.
Dalje, naplaćuje se prelazak na drugi fakultet, diploma više škole (u onim ustanovama gde je izvršeno stepenovanje) kao i polaganje ispita pred komisijom.
Kao poseban primer izdvaja se Pravni fakultet koji već godinama gaji tradiciju promena ispitivača i odlaganja ispita. Ovo zadovoljstvo plaćaju svi a s obzirom na to da nikad ne znaju kod koga će polagati, studenti ovu opciju koriste u skoro svakom roku. Ono što se budućim pravnicima svakako ne isplati jeste da napuste fakultet. Samo ispisnica košta 2500 dinara i još po hiljadu za svaki položeni ispit.
Svemu ovome u konačni saldo priključujemo knjige i ostala učila (šestare, papirografe, rečnike, bojice itd.) koja koštaju od nekoliko stotina do nekoliko hiljada dinara.
Da nije sve tako crno, govori činjenica da ono što studentima najčešće treba fakulteti ne naplaćuju, a to su overe obrazaca radi regulisanja vojne obaveze, zdravstvenog osiguranja, markice za prevoz, krediti ili stipendije, smeštaj u studentskom domu.
Takođe, sredstva koja se slivaju u školske kase koriste se za poboljšanje uslova studiranja. Otvaraju se računarski centri, renoviraju se čitaonice, koliko-toliko ulaže se u opremu a radi se i na tome da se studentima sa hendikepom obezbede optimalni uslovi za rad i učenje.
Ipak, cifra navedenih izdataka za školovanje iako neizvedena u svom brojčanom izrazu, velika je i ozbiljna i za neku razvijeniju zemlju od naše. U tranzitornoj Srbiji, gde jedna prosečna plata u porodici jedva obezbeđuje pristojnu hranu na stolu a druga ide za plaćanje dažbina, prava je umetnost školovati decu. Zato je valjda i veći značaj i odgovornost za to parče papira koje zovemo diploma i koje nam otvara vrata velikog sveta. U nju je uloženo, pored truda i ponekad malo sreće, i mnogo novca.
na kraju – kompromisan zaključak: na znanje s jedne strane možemo gledati kao na vrednost koja se tržišno ne da meriti, a koje je, s druge strane, dobra investicija za budućnost. Možda ne uvek izvesna ali ulaganja u ove svrhe se, čak i u Srbiji, zemlji čuda, ipak isplate.
Izvor: http://www.vox-magazin.com/Studentski%20dzep.html